Европски суд за људска права је међународни суд са седиштем у Стразбуру који може да разматра само притужбе појединаца, организација и привредних субјеката који тврде да су им повређена права загарантована Европском конвенцијом за људска права.
Конвенција за заштиту људских права и основних слобода је међународни уговор којим су се бројне европске државе обавезале да ће зајемчити одређена основна права. Зајемчена права су наведена у самој Конвенцији, а такође и у Протоколима број 1, 4, 6, 7, 12 и 13, које су само неке од држава прихватиле.
Суд примењује Европску конвенцију о људским правима. Његов је задатак да обезбеди да државе поштују права и гаранције зајемчене Конвенцијом. Он то постиже разматрањем притужби (познатих под именом „представке”) које подносе појединци или, понекад, државе. Када утврди да је нека држава чланица прекршила једно или више ових права и гаранција, Суд доноси пресуду. Пресуде су обавезујуће: земље на које се односе су у обавези да их изврше.
Не морате бити држављанин једне од држава обавезаних Конвенцијом. Повреду на коју се жалите је једноставно морала учинити једна од ових држава, у својој „надлежности”, што обично значи на својој територији. Чињење или нечињење на које се жалите је морао да изврши један или више органа јавних власти државе/држава у питању (на пример, неки суд или управни орган). Суд не може да разматра жалбе против појединаца или приватних институција, као што су комерцијална предузећа. Морали сте бити непосредно и лично жртва повреде за коју тврдите да је почињена. Не можете се жалити на неки закон или меру уопште, зато што вам, на пример, делује неправично; нити се можете жалити у име других људи (осим ако су они јасно идентификовани а ви сте њихов овлашћени заступник). Можете се жалити само на повреду Европске конвенције о људским правима, али не и на повреду неког другог правног инструмента, као што је Универзална декларација о људским правима или Повеља о основним правима.
У дотичној држави морате претходно искористити све правне лекове којима се може решити ситуација на коју се жалите (то обично подразумева подношење тужбе одговарајућем суду, а након тога и жалбе, ако је дозвољена, па чак и подношење додатне жалбе вишем суду, као што је врховни или уставни суд, ако такав постоји). Само коришћење ових правних лекова није довољно. Морате заиста изнети своје притужбе на које се жалите (тј. суштину повреда Конвенције за које тврдите да су почињене). Имате само четири месеца од дана доношења коначне одлуке на домаћем нивоу (опште говорећи, пресуде највишег суда) да поднесете представку. Уредно попуњени образац представке заједно са свим траженим информацијама и документима мора бити послат Суду на дан или пре последњег дана истека рока од четири месеца. Проверите да ли су у њему садржане све неопходне информације и документа.
Суд не може да разматра све врсте притужби. Његова овлашћења су дефинисана условима прихватљивости који су предвиђени Конвенцијом и који ограничавају ко се може обратити Суду, када и којим поводом. Више од 90% представки које Суд размотри буде проглашенo неприхватљивим. Стога би требало да проверите да ли су ваше притужбе у складу с условима прихватљивости. За додатне информације о свим овим критеријумима можете консултовати адвоката.
Ваш предмет ће бити размотрен бесплатно. Морате сносити само сопствене трошкове (као што су хонорари адвоката или трошкови везани за припрему предмета и преписку). Суд вам неће помоћи да платите адвоката који ће вам сачинити представку. Иако вас током првих фаза поступка не мора заступати адвокат, он ће вам бити потребан кад ваша представка буде прослеђена држави.
Ако Суд утврди да је дошло до повреде права из Конвенције, може вам досудити „правично задовољење”, одређен износ новца као надокнаду за одређене облике штете. Суд такође може захтевати од дотичне државе да вам надокнади трошкове које сте претрпели током представљања вашег предмета.