¹ Датуми потписивања и ратификације од стране бивше Чешке и Словачке Савезне Републике.

² Ратификација од стране Сарланда 14. 1. 1953. – Саарланд је постао саставни део Немачке 1. 1. 1957.

³ Прва ратификација: 28. 3. 1953. Отказ ступио на снагу 13. 6. 1970.

⁴ Датуми потписивања и ратификације од стране државне заједнице Србија и Црна Гора.

⁵ У складу са Резолуцијом ЦМ/Рес(2022)3 коју је усвојио Комитет министара 23. 3. 2022., Руска Федерација престаје да буде Страна у Уговору о ETS бр., 5 16. 9. 2022.

Владе потписнице ове Конвенције, као чланице Савета Европе,

Имајући у виду Универзалну декларацију о људским правима коју је Генерална скупштина Уједињених нација прогласила 10. децембра 1948;

Имајући у виду да ова Декларација има за циљ да обезбеди опште и делотворно признање и поштовање права прокламованих у њој;

Имајући у виду да је циљ Савета Европе постизање већег јединства између његових чланица и да је очување и развијање основних људских права и слобода један од начина на који том циљу треба стремити;

Потврђујући изнова своју дубоку веру у оне основне слободе које су темељ правде и мира у свету и које се најбоље одржавају стварном политичком демократијом, с једне стране, и заједничким схватањем и поштовањем људских права од којих оне зависе, с друге стране;

Решене да, као владе европских земаља које су сличних погледа и имају заједничко наслеђе политичких традиција, идеала, слободе и владавине права, предузму прве кораке за заједничко остваривање извесних права наведених у Универзалној декларацији,

Потврђујући да Високе стране уговорнице, у складу са начелом супсидијарности, сносе првенствену одговорност за обезбеђивање права и слобода гарантованих Конвенцијом и протоколима уз њу, и да у ту сврху уживају поље слободне процене које подлеже надзору Европског суда за људска права успостављеног овом Конвенцијом;

Споразумеле су се о следећем:

1. Право на живот сваког лица заштићено је законом. Нико не сме бити намерно лишен живота, осим приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за који је ова казна предвиђена законом.

2. Лишење живота се не сматра противним овом члану ако проистекне из употребе силе која је апсолутно нужна:

а) ради одбране неког лица од незаконитог насиља;

б) да би се извршило законито хапшење или спречило бекство лица законито лишеног слободе;

ц) приликом законитих мера које се предузимају у циљу сузбијања нереда или побуне.

Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.

1. Нико се не сме држати у ропству или ропском положају.

2. Ни од кога се не може захтевати да обавља принудни или обавезни рад.

3. За сврхе овог члана израз „принудни или обавезни рад” не обухвата:

а) рад уобичајен у склопу лишења слободе одређеног у складу са одредбама члана 5 ове Конвенције или током условног отпуста;

б) службу војне природе или, у земљама у којима се признаје приговор савести, службу која се захтева уместо одслужења војне обавезе;

ц) рад који се изискује у случају какве кризе или несреће која прети опстанку или добробити заједнице;

д) рад или службу који чине саставни део уобичајених грађанских дужности.

1. Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком:

а) у случају законитог лишења слободе на основу пресуде надлежног суда;

б) у случају законитог хапшења или лишења слободе због неизвршења законите судске одлуке или ради обезбеђења испуњења неке обавезе прописане законом;

ц) у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело, или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног дела или бекство по његовом извршењу;

д) у случају лишења слободе малолетног лица на основу законите одлуке у сврху васпитног надзора или законитог лишења слободе ради његовог привођења надлежној власти;

е) у случају законитог лишења слободе да би се спречило ширење заразних болести, као и законитог лишења слободе душевно поремећених лица, алкохоличара или уживалаца дрога или скитница;

ф) у случају законитог хапшења или лишења слободе лица да би се спречио његов неовлашћени улазак у земљу, или лица против кога се предузимају мере у циљу изгона или екстрадиције.

2. Свако ко је ухапшен мора бити обавештен без одлагања и на језику који разуме о разлозима за његово хапшење и о свакој оптужби против њега.

3. Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1.ц овог члана мора без одлагања бити изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може бити условљено јемствима да ће се лице појавити на суђењу.

4. Свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.

5. Свако ко је био ухапшен или лишен слободе у супротности с одредбама овог члана има утуживо право на накнаду.

1. Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама, или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Пресуда се мора изрећи јавно, али се штампа и јавност могу искључити с целог или с дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, неопходно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде.

2. Свако ко је оптужен за кривично дело мора се сматрати невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона.

3. Свако ко је оптужен за кривично дело има следећа минимална права:

а) да без одлагања, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима оптужбе против њега;

б) да има довољно времена и могућности за припремање одбране;

ц) да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере или, ако нема довољно средстава да плати за правну помоћ, бесплатно добије браниоца по службеној дужности када интереси правде то захтевају;

д) да испитује сведоке против себе или да постигне да се они испитају и да се обезбеди присуство и саслушање сведока у његову корист под истим условима који важе за оне који сведоче против њега;

е) да добије бесплатну помоћ преводиоца ако не разуме или не говори језик који се употребљава на суду.

1. Нико се не може сматрати кривим за кривично дело извршено чињењем или нечињењем које, у време када је извршено, није представљало кривично дело по унутрашњем или међународном праву. Исто тако, не може се изрећи строжа казна од оне која се могла изрећи у време када је кривично дело извршено.

2. Овај члан не утиче на суђење и кажњавање неког лица за чињење или нечињење које се у време извршења сматрало кривичним делом према општим правним начелима која признају цивилизовани народи.

1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.

2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.

1. Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује слободу промене вере или уверења и слободу сваког да, било сам или заједно с другима, јавно или приватно, испољава веру или уверење молитвом, подучавањем, обичајима и обредом.

2. Слобода исповедања вере или убеђења сме бити подвргнута само законом прописаним ограничењима неопходним у демократском друштву у интересу јавне безбедности, ради заштите јавног реда, здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.

1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа.

2. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

1. Свако има право на слободу мирног окупљања и слободу удруживања с другима, укључујући право да оснива синдикат и приступи му ради заштите својих интереса.

2. За вршење ових права не смеју се постављати никаква ограничења, осим оних која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу националне безбедности или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других. Овим се чланом не спречава законито ограничавање вршења ових права припадницима оружаних снага, полиције или државне управе.

Мушкарци и жене одговарајућег узраста имају право да ступају у брак и заснивају породицу у складу с унутрашњим законима који уређују вршење овог права.

Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.

Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.

1. У доба рата или друге јавне опасности која прети опстанку нације, свака Висока страна уговорница може да предузме мере које одступају од њених обавеза по овој Конвенцији, и то у најнужнијој мери коју изискује таква ситуација, с тим да те мере не буду у нескладу с њеним другим обавезама према међународном праву.

2. Претходна одредба не допушта одступања од члана 2, осим у погледу смрти проузроковане законитим ратним поступцима, или члана 3, 4 (став 1) и 7.

3. Свака Висока страна уговорница која користи своје право да одступи од одредби Конвенције обавештава у потпуности генералног секретара Савета Европе о мерама које предузима и разлозима за њих. Она такође обавештава генералног секретара Савета Европе када такве мере престану да делују и када одредбе Конвенције поново почну да се примењују у потпуности.

Ниједна одредба чланова 10, 11 и 14 не сме се тумачити тако да спречава Високе стране уговорнице да ограничавају политичку делатност странаца.

Ништа у овој Конвенцији не може се тумачити тако да подразумева право било које државе, групе или лица да се упусте у неку делатност или изврше неки чин усмерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена Конвенцијом.

Ограничења наведених права и слобода која су дозвољена овом Конвенцијом не смеју се примењивати ни у које друге сврхе осим оних због којих су прописана.

Да би се обезбедило поштовање обавеза из Конвенције и протокола уз њу које су прихватиле Високе стране уговорнице, оснива се Европски суд за људска права, у даљем тексту „Суд”. Суд ће радити као стални орган.

Суд се састоји од оноликог броја судија колико је Високих страна уговорница.

1. Судије морају имати високи морални углед и поседовати квалификације потребне за обављање високих судских функција, односно бити признати правни стручњаци.

2. Кандидати морају бити млађи од 65 година на дан до ког Парламентарна скупштина захтева да јој се достави листа од три кандидата у складу са чланом 22.

3. Судије служе у личном својству.

4. Током свог мандата судије се не смеју бавити пословима који су неспојиви с њиховом независношћу, непристрасношћу или захтевима сталне службе; сва питања у вези с применом овог става решава Суд.

За сваку страну уговорницу судију бира Парламентарна скупштина већином гласова, са листе од три кандидата које дотична Висока страна уговорница предложи.

1. Судиjе се бираjу на период од девет година. Оне се не могу поново бирати.

2. Судиjе остаjу на дужности док им се не одреди замена. Међутим, они настављаjу да раде на предметима коjе су већ узели у разматрање.

3. Судиjа се не може разрешити функциjе осим ако друге судиjе не одлуче двотрећинском већином да он више не испуњава потребне услове.

1. Суд има секретариjат чиjе се функциjе и организациjа утврђуjу Пословником Суда.

2. Када суди судиjа поjединац, Суду помажу известиоци коjи су потчињени председнику Суда. Они чине део Секретариjата Суда.

На општој седници Суд:

а) бира председника и једног или два потпредседника Суда на период од три године; они могу поново бити бирани;

б) установљава већа за одређени временски период;

ц) бира председнике већа Суда; они могу поново бити бирани;

д) усваја пословник Суда;

е) бира секретара Суда и једног или више његових заменика;

ф) подноси захтев у складу са чланом 26, став 2.

1. У Суду предмете разматрају судиjа поjединац, одбори од троjе судиjа, веће од седам судиjа и Велико веће од седамнаест судиjа. Већа Суда установљаваjу одборе за одређен временски период.

2. На захтев Опште седнице Суда, Комитет министара може, jедногласном одлуком и за одређени период, да броj судиjа у већу смањи на пет.

3. Када суди као судиjа поjединац, судиjа не може да разматра представку поднету против високе стране уговорнице са чиjе листе jе изабран.

4. У састав већа и Великог већа по службеноj дужности улази судиjа изабран са листе високе стране уговорнице против које је поднета представка. Ако таквог судије нема или ниjе у могућности да учествуjе у раду, у своjству судиjе у раду већа и Великог већа учествује лице кога изабере председник Суда са листе коjу унапред подноси та висока страна уговорница.

5. У састав Великог већа улазе и председник и потпредседници Суда, председници већа и друге судиjе изабране у складу са Пословником Суда. Када се предмет изнесе пред Велико веће на основу члана 43, судиjе чланови већа коjе jе донело пресуду не могу учествовати у раду Великог већа, с изузетком председника Већа и судиjе коjи jе изабран са листе високе стране уговорнице против које је поднета представка.

1. Судиjа поjединац може да прогласи неприхватљивом или да скине с листе предмета Суда представку поднету на основу члана 34, ако се таква одлука може донети без даљег испитивања.

2. Ова одлука jе коначна.

3. Ако судиjа поjединац не прогласи представку неприхватљивом или jе не скине с листе предмета Суда, уступиће jе неком од одбора или већа на даљи поступак.

1. Представку поднету у складу с чланом 34. одбор може jедногласном одлуком:

а) да прогласи неприхватљивом или jе скине с листе предмета, ако се таква одлука може донети без даљег испитивања; или

б) да прогласи прихватљивом и истовремено донесе пресуду о суштини спора ако jе питање коjе jе предмет спора такво да се односи на тумачење или примену Конвенциjе или протокола уз њу и већ је разјашњено у устаљеној пракси Суда.

2. Одлуке и пресуде донете на основу става 1. су коначне.

3. Ако судиjа изабран са листе високе стране уговорнице против које је поднета представка не учествуjе у раду одбора, одбор може у свакоj фази поступка да позове тог судиjу да заузме место jедног од чланова тог одбора, узимаjући у обзир све релевантне чињенице, укључуjући и то да ли jе та висока страна уговорница оспорила примену процедуре предвиђене ставом 1. тачка б).

1. Ако ниjе донета одлука на основу чланова 27. и 28, нити jе изречена пресуда на основу члана 28, веће одлучуjе о прихватљивости и суштини поjединачних представки поднетих на основу члана 34. Одлука о прихватљивости може се донети засебно.

2. Веће одлучује и о прихватљивости и суштини међудржавних представки поднетих на основу члана 33. Одлука о прихватљивости доноси се засебно осим када Суд, у изузетним случаjевима, не одлучи друкчиjе.

Ако се поводом предмета који веће разматра покрене неко озбиљно питање од значаја за тумачење Конвенције или протокола уз њу, или ако решење питања пред већем може да доведе до резултата који није у сагласности с неком претходно донетом пресудом Суда, веће може, све док не донесе пресуду, да уступи надлежност Великом већу.

Велико веће

а) одлучује о представкама поднетим на основу члана 33 и члана 34, када му неко од већа уступи надлежност на основу члана 30 или када му је предмет упућен на основу члана 43;

б) одлучуjе о питањима коjа Суду упућуjе Комитет министара у складу с чланом 46, став 4; и

ц) разматра захтеве за саветодавна мишљења поднете на основу члана 47.

1. Надлежност Суда се протеже на све предмете који се тичу тумачења и примене ове Конвенције и протокола уз њу, а који су му упућени на основу чланова 33, 34, 46 и 47.

2. У споровима око надлежности одлучује Суд.

Свака Висока страна уговорница може указати Суду на сваку повреду одредби Конвенције или протокола уз њу за коју сматра да се може приписати некој другој Високој страни уговорници.

Суд може да прима представке од сваког лица, невладине организације или групе лица који тврде да су жртве повреде права установљених Конвенцијом или протоколима уз њу, учињене од стране неке Високе стране уговорнице. Високе стране уговорнице обавезују се да ни на који начин не ометају ефикасно вршење овог права.

1. Суд може узети предмет у поступак тек када се исцрпу сви унутрашњи правни лекови, у складу са општепризнатим начелима међународног права, и у року од четири месеца од дана када је донета правоснажна одлука.

2. Суд не поступа по појединачној представци поднетој на основу члана 34 која је

а) анонимна, или

б) у суштини истоветна с представком коју је Суд већ разматрао, или која је већ поднета некој другој међународној инстанци ради испитивања, односно решавања а не садржи нове релевантне чињенице.

3. Суд проглашава неприхватљивом сваку поjединачну представку поднету на основу члана 34. ако:

а) сматра да jе представка неспоjива са одредбама Конвенциjе или протокола уз њу, очигледно неоснована, или представља злоупотребу права на представку; или

б) сматра да подносилац представке ниjе значаjниjе оштећен, осим ако поштовање људских права установљених Конвенциjом и протоколима уз њу не захтева испитивање суштине представке.

4. Суд одбацује сваку представку коју сматра неприхватљивом у смислу овог члана. Он то може учинити у свакој фази поступка.

1. Висока страна уговорница чији је држављанин подносилац представке може поднети писана запажања и узети учешће у расправи у предметима пред већем или Великим већем.

2. Председник Суда може у интересу исправног поступања позвати Високу страну уговорницу која није страна у поступку или свако заинтересовано лице које није подносилац представке да поднесу писана запажања или узму учешће у расправи.

3. Комесар за људска права Савета Европе може поднети писани поднесак и узети учешће у расправи у предметима пред већем или Великим већем.

1. Суд у свакој фази поступка може одлучити да избрише представку са листе предмета ако се на основу околности може закључити:

а) да подносилац представке не намерава да даље учествује у поступку; или

б) да је ствар разрешена; или

ц) да из сваког другог разлога који Суд утврди није више оправдано наставити са испитивањем представке.

Међутим, Суд наставља с испитивањем представке ако је то потребно ради поштовања људских права установљених Конвенцијом и протоколима уз њу

2. Суд може одлучити да представку врати на своју листу предмета ако сматра да околности то налажу.

Суд разматра представку заjедно с представницима странака и, ако jе то потребно, покреће истрагу за чиjе ће му ефикасно спровођење заинтересоване високе стране уговорнице обезбедити све неопходне услове.

1. У свакоj фази поступка Суд се може ставити на располагање странама у спору како би се постигло приjатељско поравнање засновано на поштовању људских права установљених Конвенциjом и протоколима уз њу.

2. Поступак коjи се води на основу става 1. поверљиве jе природе.

3. Ако се постигне приjатељско поравнање, Суд скида предмет са своjе листе одлуком коjа садржи кратак опис чињеница и постигнутог решења.

4. Одлука се доставља Комитету министара коjи надгледа извршење одредби приjатељског поравнања предвиђених одлуком.

1. Расправе су јавне, сем када Суд у посебним околностима одлучи друкчије.

2. Списи депоновани код Секретара доступни су јавности, сем када председник Суда одлучи друкчије.

Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.

Пресуде већа постају правоснажне у складу с одредбама члана 44, став 2.

1. У року од три месеца од пресуде већа свака странка може, у посебним случајевима, да захтева да се предмет изнесе пред Велико веће.

2. Колегијум од пет судија Великог већа прихватиће захтев ако се предмет тиче неког важног питања везаног за тумачење или примену Конвенције, односно протокола уз Конвенцију, или пак каквог другог озбиљног питања од општег заначаја.

3. Ако колегијум прихвати захтев, Велико веће одлучује о предмету пресудом.

1. Пресуда Великог већа је правоснажна.

2. Пресуда већа постаје правоснажна

а) када странке изјаве да неће захтевати да се предмет изнесе пред Велико веће; или

б) три месеца после доношења пресуде, ако се не затражи да се предмет изнесе пред Велико веће; или

ц) када колегијум одбије захтев за обраћање Великом већу на основу члана 43.

3. Правоснажна пресуда се објављује.

1. Пресуде као и одлуке којима се представка проглашава прихватљивом или неприхватљивом морају бити образложене.

2. Ако пресуда у целости или једном свом делу не представља једногласно мишљење судија, сваки судија има право да изнесе издвојено мишљење.

1. Високе стране уговорнице се обавезуjу да се повинуjу правоснажноj пресуди Суда у сваком предмету у коме су странке.

2. Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара коjи надгледа њено извршење.

3. Ако Комитет министара сматра да праћење извршења правоснажне пресуде отежава неки проблем у вези са тумачењем пресуде, може се обратити Суду ради доношења одлуке поводом питања тумачења. За одлуку о обраћању Суду потребна jе двотрећинска већина гласова овлашћених представника у Комитету.

4. Ако Комитет министара сматра да нека висока страна уговорница одбиjа да се повинуjе правоснажноj пресуди у предмету у коjем jе странка, он може, након што званично обавести ту високу страну уговорницу, а на основу одлуке усвоjене двотрећинском већином гласова представника коjи седе у Комитету, да се Суду обрати питањем да ли jе та висока страна уговорница пропустила да испуни своjу обавезу из става 1.

5. Ако Суд утврди да постоjи повреда става 1, упућуjе предмет Комитету министара ради разматрања мера коjе треба предузети. Ако Суд утврди да став 1. ниjе прекршен, вратиће предмет Комитету министара коjи закључуjе расправу о предмету.

1. На захтев Комитета министара Суд може да даје саветодавна мишљења о правним питањима која се тичу тумачења Конвенције и протокола уз њу.

2. Таква мишљења се не смеју бавити питањима која се односе на садржај или опсег права и слобода установљених Делом I Конвенције и протоколима уз њу, као ни било којим другим питањем које би Суд или Комитет министара могли да разматрају у вези с поступцима који се могу покренути у складу са Конвенцијом.

3. За одлуке Комитета министара да захтева саветодавно мишљење Суда потребна је већина гласова представника који имају право да у Комитету заседају.

Суд одлучује да ли захтев за давање саветодавног мишљења који поднесе Комитет министара спада у његову надлежност одређену чланом 47.

1. Саветодавна мишљења Суда морају бити образложена.

2. Ако саветодавно мишљење у целости или једном свом делу не представља једногласно мишљење судија, сваки судија има право да изнесе издвојено мишљење.

3. Саветодавна мишљења Суда достављају се Комитету министара.

Трошкове Суда сноси Савет Европе.

Током вршења своје функције судије уживају привилегије и имунитете предвиђене чланом 40 Статута Савета Европе и споразумима донетим на основу њега.

По пријему захтева од генералног секретара Савета Европе, свака Висока страна уговорница пружиће објашњење о начину на који њено унутрашње право обезбеђује делотворну примену свих одредаба ове Конвенције.

Ниједна одредба ове Конвенције неће се тумачити тако да ограничава односно угрожава људска права и основне слободе који би били признати по законима сваке Високе стране уговорнице или по сваком другом споразуму чија је она страна уговорница.

Ништа у овој Конвенцији не задире у овлашћења која су дата Комитету министара Статутом Савета Европе.

Високе стране уговорнице сагласиле су се да се неће користити, изузев ако постоји посебан споразум, постојећим међусобним уговорима, конвенцијама или декларацијама како би неки спор који произилази из тумачења или примене ове Конвенције путем представке поднеле да се решава неким другим начином, а не онима који су предвиђени овом Конвенцијом.

1. Приликом ратификације, или у свако доба после тога, свака држава може изјавити, путем нотификације упућене генералном секретару Савета Европе, да ће се, у складу са одредбама става 4 овог члана, ова Конвенција примењивати на све или на неку од територија за чије је међународне односе одговорна.

2. Конвенција ће се примењивати на територију или територије означене у нотификацији почев од тридесетог дана по пријему ове нотификације од стране генералног секретара Савета Европе.

3. При примени одредаба ове Конвенције на таквим територијама водиће се рачуна о локалним потребама.

4. Свака држава која је дала изјаву у сагласности са ставом 1 овог члана може у свако доба после тога да изјави да прихвата надлежност Суда у погледу примања представки од појединаца, невладиних организација или група, према одредбама члана 34 Конвенције, а у односу на неку или више територија на које се изјава односи.

1. Приликом потписивања ове Конвенције, или приликом депоновања инструмента ратификације, свака држава може ставити резерву на сваку појединачну одредбу Конвенције у обиму у коме неки закон који је тада на снази на њеној територији није у сагласности са том одредбом. Резерве општег карактера нису дозвољене на основу овог члана.

2. Свака резерва стављена на основу овог члана садржи кратку изјаву о закону о коме је реч.

1. Висока страна уговорница може да откаже ову Конвенцију тек по истеку пет година од дана када је постала страна уговорница и то путем отказа са шестомесечним отказним роком, који се доставља генералном секретару Савета Европе, који о томе обавештава друге Високе стране уговорнице.

2. Отказ не може имати за последицу да се Висока страна уговорница у питању ослободи својих обавеза према овој Конвенцији у погледу сваке радње учињене до дана када је отказ почео да дејствује, а која би могла да представља кршење тих обавеза.

3. Под овим истим условима, свака Висока страна уговорница која престане да буде чланица Савета Европе престаје да буде и уговорница ове Конвенције.

4. Сагласно одредбама претходних ставова, Конвенција се може отказати у односу на сваку територију за коју је сагласно одредбама члана 56 изјављено да се примењује.

1. Ова Конвенција је отворена за потпис чланицама Савета Европе. Она се ратификује. Ратификације се депонују код генералног секретара Савета Европе.

2. Европска униjа може да приступи овоj Конвенциjи.

3. Ова Конвенција ступа на снагу по депоновању десет ратификационих инструмената.

4. У погледу сваког потписника који је буде ратификовао после тога, Конвенција ступа на снагу на дан када овај депонује свој инструмент ратификације.

5. Генерални секретар Савета Европе обавештава све чланице Савета Европе о ступању на снагу ове Конвенције, о именима Високих страна уговорница које су је ратификовале и о свим накнадно депонованим ратификационим инструментима.

Сачињено у Риму, на дан 4. новембра 1950, на енглеском и француском језику, при чему су оба текста подједнако веродостојна, у једном примерку који се одлаже у архив Савета Европе. Генерални секретар ће доставити оверене преписе свакој потписници.