Практично упутство
Захтев за привремену меру¹

Када Суд одређује привремену меру, што чини у изузетним околностима, он настоји да обезбеди заштиту од непосредног ризика од неповратне штете. Суд стога странкама у поступку налаже примену такве мере само ако, након што размотри све расположиве информације, сматра да је мера неопходна у интересу странака или правилног вођења поступка. Привремене мере које Суд одреди могу од странака захтевати да се уздрже од предузимања одређених радњи или им наложити да предузму конкретне мере.

Ново кодификована верзија Правила 39 упућује на то да се привремене мере примењују у случајевима „непосредног ризика од неповратне штете по право из Конвенције“. Појам „неповратне штете по право из Конвенције“ дефинисан је као штета која, због своје природе, не би могла бити предмет обештећења, враћања у пређашње стање или одговарајуће накнаде. У том контексту, израз „враћање у пређашње стање“ треба разумети као повратак у ситуацију пре настанка било какве штете. Суд, дакле, одређује привремене мере када постоји ризик да би одсуство таквих мера довело до ситуације у којој restitutio in integrum и други облици обештећења не би били могући ако би их Суд, на крају поступка пред њим, сматрао оправданим. Околности предмета стога морају прећи висок праг озбиљности да би се Правило 39 могло применити. Привремене мере се одређују само када постоје prima facie докази о непосредном ризику од неповратне штете, а не када би подносиоци у одсуству привремених мера трпели само тешкоће. У погледу исцрпљивања домаћих правних лекова, видети део III.C у наставку.

Суд, према томе, у начелу одређује привремене мере само у изузетним предметима и на основу строгог испитивања свих релевантних околности. У већини таквих предмета расположиви докази указују на јасно аргументован случај стварне опасности по живот и телесни интегритет, уз последичан стварни ризик од тешке штете која би представљала повреду суштинских одредаба Конвенције.

Овлашћење Суда да одлучује о захтевима за привремене мере врше дежурне судије или, када је то примерено, председник Одељења, Веће, председник Великог већа, Велико веће или председник Суда (Правило 39 § 2).

Дежурне судије су судије изабране за потпредседнике пет Одељења у складу са Правилом 8 §§ 1 и 2. Њих, у складу са Правилом 39 § 5, именује председник Суда да одлучују о захтевима за привремене мере. Од 2022. године свих пет потпредседника Одељења поступају као дежурне судије. У пракси, дежурне судије не разматрају захтеве за привремене мере против државе уговорнице за коју је тај судија изабран или чији је држављанин.

У измењеној верзији Правила 39, Суд је у пленарном саставу одлучио да уведе посебан правни основ који омогућава председнику Суда да, када је то неопходно, одреди привремене мере.

Захтеве за привремене мере у новим појединачним представкама првенствено разматрају дежурне судије, уз помоћ специјализоване јединице у оквиру Секретаријата Суда. Дежурне судије могу да упуте захтев за привремене мере неком од других органа одлучивања наведених у Правилу 39 § 2, укључујући колегијалне органе. Такво упућивање могуће је у различитим ситуацијама и зависи од природе захтева, предмета у коме је захтев поднет и степена хитности. Степен хитности, међутим, може бити такав да упућивање колегијалном органу није могуће, па дежурни судија може одлучити да привремено примени Правило 39, између осталог, како би се том органу олакшало касније разматрање захтева за привремену меру. О томе да ли ће захтев разматрати колегијални орган одлучује сам Суд.

Захтеве за привремене мере поднете у међудржавним представкама, појединачним представкама које су у току пред Великим већем и комуницираним појединачним представкама које су већ додељене Одељењима, у начелу разматрају председник Суда, председник Великог већа или председници Одељења. Могућност упућивања колегијалном органу примењује се и када овлашћење за одлучивање најпре припада председнику Суда, председнику Великог већа или председницима Одељења.

Након што је Суд у пленарном саставу 2023. године преиспитао поступак одлучивања по Правилу 39, све одлуке Суда у вези са привременим мерама, без обзира на њихову природу (на пример, одређивање привремених мера, одбијање захтева, одлагање разматрања захтева или укидање постојећих привремених мера), достављају се странкама у облику одлуке коју, у зависности од случаја, потписује дежурни судија, председник Одељења, председник Великог већа или председник Суда. Имена судија који доносе одлуке у поступку одлучивања о привременим мерама систематски се наводе у тим одлукама.

Одлуке се достављају уз писмо Секретаријата које садржи информације о поступку, као и сва упутства дата странкама или захтеве који су им упућени.

Подносиоци се о одлукама Суда у вези са захтевима за привремене мере обавештавају путем интернет странице ECHR Rule 39 Site, факсом или поштом.

Суд може одредити привремене мере до даљег, за време трајања поступка пред Судом или на ограничени временски период, у зависности од околности предмета.

Када се привремене мере одређују на ограничени временски период, разлози за то могу бити различити, на пример: чекање да странке, на захтев Суда, доставе релевантне информације; потреба да се домаћим судовима омогући да у поступцима који су у току у потпуности размотре питање које је предмет захтева за привремену меру; оцена да захтев треба да размотри колегијални орган и да је за заказивање седнице потребно више времена; или оцена дежурног судије да је пре доношења одлуке потребно више времена.

Када Суд затражи додатне информације, обе странке се, на основу Правила 54 § 2 (а) Пословника Суда, позивају да неопходне информације доставе у одређеном року. Дужина тог рока зависи од околности предмета и хитности захтева. У таквим случајевима, по пријему информација од странака, Суд може одлучити да било коју привремену меру која је на снази продужи, не продужи или укине.

Суд такође може, ако степен хитности то дозвољава, да одложи разматрање захтева за привремене мере и позове странке да доставе информације, и то у случајевима када информације које су подносиоци могли да доставе Суду нису довољне за разматрање захтева и када се сматра изводљивим да се од тужене државе уговорнице затраже информације пре доношења било какве одлуке.

Када се разматрање захтева одложи, тужена држава уговорница или обе странке позивају се, на основу Правила 54 § 2 (а), да неопходне информације доставе у одређеном року. Дужина тог рока зависи од околности предмета и степена хитности захтева. По пријему информација од странака, Суд може поново одложити разматрање захтева и поставити странкама додатна питања или донети одлуку о захтеву за привремене мере.

Суд такође може, на основу Правила 39 § 3 Пословника Суда, обавестити Комитет министара о привременој мери када судски орган који је ту меру одредио сматра да је такво обавештавање оправдано. У таквим околностима, странке се о томе обавештавају.

Када се тврди да тужена држава уговорница није поступила у складу са привременом мером, а Суд одлучи да представку или део представке достави туженој држави уговорници на изјашњење, Комитет министара може бити обавештен и о сваком питању које је постављено у вези са поштовањем обавеза из члана 34 Конвенције.

Обе странке дужне су да у потпуности сарађују у вођењу поступка и, нарочито, да предузму радње које су у њиховој моћи, а које Суд сматра неопходним у интересу исправног поступања (видети Правило 44A). За подносиоце то значи да су дужни да обезбеде да захтеви за привремене мере буду поднети благовремено и да садрже све неопходне информације и документа (видети ставове 32–37 у наставку). Од пресудне је важности да подносиоци не одлажу подношење захтева како би створили већи степен хитности. Таква одлагања могу неповољно утицати на права и интересе подносилаца и на способност Суда да делотворно поступа по захтевима за привремене мере. Што се тиче држава уговорница, у многим предметима, иако не у свим, контрола степена хитности може бити у њиховој сфери утицаја. Суд наглашава да државе уговорнице увек могу унапред да обавесте Суд када сматрају да би захтев по Правилу 39 могао бити непосредно поднет и да том приликом доставе све релевантне информације.

Као што је објашњено у ставу 13 горе, одлуке Суда о захтевима за привремене мере достављају се странкама у облику одлуке коју потписује судски орган који ју је донео. Додатно образложење одлуке може се дати по дискреционој оцени тог судског органа.

Против било које одлуке у вези са захтевима за привремене мере не може се изјавити жалба.

Међутим, тужена држава уговорница може затражити од Суда да поново размотри одлуку о одређивању привремених мера ако сматра да мере више нису неопходне или ако располаже информацијама које у релевантно време нису биле доступне или нису благовремено стављене на располагање Суду. Не постоји утврђен рок за подношење таквих захтева. По пријему захтева за поновно разматрање, од друге странке могу се затражити коментари, које треба доставити у одређеном року. Суд затим испитује поднеске странака и доноси одлуку о захтеву за поновно разматрање на основу свих ажурираних и релевантних чињеничних и правних информација.

У случају промене околности, подносиоци могу поднети нови захтев за привремене мере када првобитни захтев није усвојен.

Мера одређена сходно Правилу 39 може бити укинута у било ком тренутку одлуком Суда. Посебно, пошто је мера одређена сходно Правилу 39 повезана са поступком пред Судом, она ће бити укинута ако подносилац не настави поступак по представци.

Када је то оправдано, Суд може одлучити да прогласи представку неприхватљивом истовремено са одбијањем захтева за привремене мере.

У складу са политиком приоритизације Суда, представке у којима су одређене привремене мере спадају у категорију „хитних представки“ (категорија I). Оне стога имају предност у односу на представке у другим категоријама и обрађују се, а о њима се одлучује, што је пре могуће (видети даље Политику приоритизације Суда).

Захтеви, када је то могуће, треба да буду написани на једном од званичних језика држава уговорница и треба да буду поднети путем интернет странице ECHR Rule 39 Site, факсом или поштом. Суд неће поступати по захтевима послатим електронском поштом.

Захтеви треба да садрже следеће информације: • Име/имена подносиоца • Презиме/презимена подносиоца • Садашња адреса подносиоца или место лишења слободе • Датум рођења • Држављанство/држављанства • Ако има више подносилаца, „име/имена“, „презиме/презимена“, „садашња адреса“, „датум рођења“ и „држављанство/држављанства“ за сваког подносиоца појединачно • Име/имена, презиме/презимена, адреса и својство заступника, ако постоји • Држава/државе против које/којих се захтев подноси

Информације и документа наведени у наставку такође треба да буду достављени уз захтев.

Недостављање горенаведених информација и докумената може довести до оцене да је захтев за привремене мере непоткрепљен или непотпун.

Само позивање на наводе изнете у другим документима или на домаће поступке није довољно. Горенаведене информације и документа морају бити приложени сваком захтеву.

Суд неће нужно ступити у контакт са подносиоцима чији је захтев за привремене мере непотпун.

• Име/имена подносиоца

• Презиме/презимена подносиоца

• Садашња адреса подносиоца или место лишења слободе

• Датум рођења

• Држављанство/држављанства

• Ако има више подносилаца, „име/имена“, „презиме/презимена“, „садашња адреса“, „датум рођења“ и „држављанство/држављанства“ за сваког подносиоца појединачно

• Име/имена, презиме/презимена, адреса и својство заступника, ако постоји

• Држава/државе против које/којих се захтев подноси

A. Основи за захтев за привремене мере:

1. Детаљан опис тренутне ситуације;

2. Природа наводног непосредног ризика од неповратне штете;

3. Копија свих повезаних докумената (новијих медицинских извештаја, фотографија, докумената који доказују рањивост подносиоца, новинских чланака или извештаја који се односе на ситуацију подносиоца итд.);

4. У предметима удаљења/депортације/изручења:

a. Детаљни разлози за напуштање земље порекла/земље одредишта;

b. Разлози за страх од повратка у земљу порекла/земљу одредишта;

c. Информације о датуму и околностима доласка у државу уговорницу;

d. Земља одредишта;

e. Очекивани датум удаљења/депортације/изручења;

f. Копија свих повезаних докумената (налога за претрес, налога за хапшење, кривичних осуда, новинских чланака или извештаја који се односе на подносиоца, извештаја о стању у земљи итд.).

B. Информације о домаћим поступцима у држави уговорници:

1. Информације о домаћим поступцима, укључујући датум и садржину судских одлука и жалби;

2. Све друге релевантне информације у вези са поступцима пред домаћим органима;

3. Копија свих повезаних докумената (копије одлука домаћих органа, судских одлука, поднесака достављених домаћим органима и судовима итд.);

4. У предметима удаљења/депортације/изручења:

a. Информације о поступку азила, ако постоји;

b. Информације о поступку удаљења;

c. Копија свих повезаних докумената.

C. Чланови Конвенције на које се подносилац позива.

D. Уредно попуњено пуномоћје ако захтев подноси заступник. Образац пуномоћја може се послати убрзо након подношења захтева. За захтеве за привремене мере потребан је пристанак подносилаца.

E. Референтни број Суда, ако га већ имате у вези са овим захтевом.

F. Све друге информације и документа која сматрате неопходним.

Захтеве за привремене мере по правилу треба послати што је пре могуће након доношења коначне домаће одлуке, како би Суд и његов Секретаријат имали довољно времена да размотре предмет. Суд можда неће моћи да поступи по захтевима у предметима протеривања или изручења који стигну мање од једног радног дана пре заказаног времена удаљења³.

Када коначна домаћа одлука непосредно предстоји и постоји ризик од њеног непосредног извршења, посебно у предметима протеривања или изручења, подносиоци и њихови заступници треба да поднесу захтев за привремене мере не чекајући ту одлуку, јасно наводећи датум када ће она бити донета и да је захтев условљен тиме да коначна домаћа одлука буде негативна.

Суд не поступа као жалбени орган у односу на одлуке домаћих судова, а подносиоци у предметима протеривања или изручења треба да искористе домаће правне лекове који могу да одложе удаљење пре него што се Суду обрате захтевом за привремене мере. Када подносилац и даље има могућност да искористи домаће правне лекове са суспензивним дејством, Суд неће применити Правило 39 како би спречио удаљење.

Када лице чији је захтев за привремену меру одбијен буде удаљено у другу државу уговорницу, оно може, ако је потребно, поднети нови захтев против те државе сходно Правилу 39 Пословника Суда или представку сходно члану 34 Конвенције.

Након што је захтев за привремене мере поднет, подносилац или његов заступник дужан је да прати ток тог захтева и да одговара на преписку Секретаријата Суда.

Подносилац треба да буде ревностан у преписци са Секретаријатом Суда. Неопходно је да се Суд одмах обавести о свакој промени административног статуса подносиоца или других околности (на пример, ако се подносиоцу одобри боравишна дозвола, ако се врати у земљу порекла или на други начин промени адресу, ако се промени датум и време удаљења, или ако буде донета нова судска одлука или наступи неки други развој догађаја у вези са захтевом подносиоца).

Када је мера примењена, подносилац или његов заступник мора редовно и благовремено да обавештава Суд о стању свих домаћих поступака који су у току. Ако то не учини, предмет може бити избрисан са листе предмета Суда.

Када је захтев за одређивање привремене мере одбијен, подносилац или његов заступник треба да обавести Суд да ли жели да настави поступак по представци. Заступник подносиоца такође мора, самоиницијативно и без одлагања, да обавести Суд о сваком могућем губитку контакта са подносиоцем.

Када је захтев поднет путем интернет странице ECHR Rule 39 Site, а затим затворен на тој страници након што је одлука достављена подносиоцу или његовом заступнику, даља преписка са Судом треба да се шаље факсом или поштом. Преписка упућена директно судији, председнику Одељења, председнику Суда или запосленом у Секретаријату путем електронске поште неће бити разматрана.